Ogledala

Uspinjem se stepeništem na ulazu u školu. Na porti je dežurna jedna od najboljih učenica. Jedna od onih s kojima je posebno zadovoljstvo raditi. Ispod gustih crnih kovrčica krije se impresivan um, bistar i oštar poput dijamanta. Moje misli na satu ponekad dovršava brže od mene. Ako joj se u životu ne dogodi nekakav peh, siguran sam da će daleko dogurati. Možda će završiti faks i otići u Ameriku. Možda će ostati ovdje i na istoj se školi zaposliti kao defektolog. Otvara mi vrata pa pompozno zauzima hamletovsku pozu i izvještačenim tonom počne zafrkavati:

– Dobro jutro, poštovani profesore, jeste li se naspavali? Nažalost, evo vidite, opet sam dežurna. A baš sam se danas lijepo sve naučila i bila sam spremna odgovarati. A sad evo, opet ništa od toga…

– Ma ništa se ti ne brini, Maja. Već sam ja dogovorio zamjenu za engleski, tako da će netko drugi doći dežurati, a ti ćeš lijepo ići odgovarati.

Zastaje usred rečenice i prepadnuto me gleda otvorenih usta pa ne mogu izdržati, nego se prasnem smijati.

– Joj, dajte nemojte, profesore! Kak ste tak zločesti! Skoro mi je sad herc otkazal…!

Dok mi iza leđa još odzvanja njezin smijeh, krećem prema zbornici. Iznutra se pak čuje urlanje. Taj mi je umiljati glasić već i predobro poznat. Očito je danas ravnatelj tu bandu ubojica, silovatelja, razbojnika i ratnih zločinaca koji mu se svakodnevno muvaju po školi opet odlučio počastiti bukvicom za dobro jutro.

Kako mrzim dolaziti na posao s kamenom u želucu. Nisam još ništa kriv, ali danas mi urlanje ne gine. Ne da mi se ni ući. Stojim na hodniku pred vratima zbornice i češem se iza uha. Ući ili ne, pitanje je sad. Polako se šuljam kroz vrata. Neki moji kolege sjede oko dugačkog stola i bez riječi uporno bulje u dnevnike, drugi su zagledani kroz prozor, treći se došaptavaju ili se prave da prate vijesti na malom televizoru uguranom u regal s imenicima.

Ulazim na prstima i bacam brz pogled prema svojem kolegi iz njemačkog. Dižem obrve u znak pitanja, a on hvata moj pogled i uzvraća mi odgovor kolutanjem očima. Sada sam, htio – ne htio, već ušao u radarsku zonu Velikog urlatora pa se on okreće prema meni. Sav se zajapurio, a čini se da mu glavu na ramenima drže samo do krajnosti napregnute žile na vratu koje izgledaju kao da će svaki čas eksplodirati.

– A TI??? SAD DOLAZIŠ NA POSAO??? TAKO ZNAČI! ODSAD IMA DA SVI DOLAZITE U ŠKOLU NAJMANJE SAT VREMENA PRIJE POČETKA NASTAVE!!!

– Pa nije ovo aerodrom… – promrsim u poluglasu. Još dok izgovaram zadnju riječ, grizem se za jezik. Daj se smiri, ne provociraj.

– MOLIM??? ŠTO SI REKAO???

Taman da ću zaustiti, ali osjećam kako zrak iz mene izbija predmet koji mi se snažno zabija ravno u trbuh. Moj mi njemački suborac polako, ali odlučno prilazi noseći imenik sljedećeg razreda koji dijelimo popola pa me, kao usput, precizno bode kutom njegovih tvrdih korica. S dugogodišnjim iskustvom preživljavanja bezbrojnih sličnih okršaja tako me diskretno gura van iz zbornice. Domeće mi dok prilazi:

– Nego, ajmo mi polako… Ionako će uskoro zvoniti za početak sata.

Izlazimo na hodnik i krećemo prema učionicama ostavljajući za sobom urlanje. Duboko uzdahnem:

– Koji mu je opet danas?

– A, što da ti kažem, prijatelju. Znaš kako to ide. Ustao čovjek na lijevu nogu pa se krenuo izvikat na nas. Bit će mu valjda lakše. Već je urlao na nekoga kad sam dolazio pa sam onda i ja dobio porciju. Onda su došli Nena i Željac, pa su i oni nagrabusili, a sad si mu taman i ti naletio na volej. Zato sam te izgurao van da se što prije maknemo odande.

– Znam. Dobro da jesi. Znači, danas nema nevinih, a?

– Jok, brate mili. – sliježe ramenima. – Najebo si čim uđeš. Svi će danas doći na red.

– Podsjeća me na onaj vic kad se sin žali mami da danas ne bi u školu jer ga mrze i svi učenici i svi nastavnici, a ona mu kaže: moraš sine, ipak si ti ravnatelj…

– Eeee, baš tako! A moglo bi se to prepričati i za pedagošku službu. Ona će valjda sutra oplesti po nama.

– Amen!

Iza sebe čujemo užurbano kuckanje dva para potpetica po pločicama dugačkog hodnika. Sustižu nas kolegice iz hrvatskog i povijesti. Provukle su se nekako pokraj baražne paljbe pa nam se priključuju dok se nevoljko vučemo prema učionicama. Mlađa je na rubu suza. I njima je već prisjeo radni dan.

Dok se penjemo stubištem, pokušavam malo razvedriti atmosferu.

– Dajte, cure, tu iza ugla već nas vrebaju prve krvoločne horde Huna. Idemo, sve imenike ko štitove, u formaciju rimske kornjače!

Kolege se potom jedan po jedan odvajaju od mene i nestaju u hrpicama učenika koji ih čekaju pa ih sve zajedno gutaju razjapljena vrata učionica. Moj je razred najdalje. Sunce mu njegovo, baš me danas morao tako dočekati, gunđam u sebi. Još sam i neispavan i glava me boli i taman mi je trebalo njegovo izderavanje. I sad nek ja dalje normalno držim nastavu…

Prilazim svojoj grupi učenika. Već izdaleka primjećujem da su nekako natmureni. Nešto nije u redu. Inače me dočekuje graja, zezancija i naguravanje, a sada potpuna tišina i snuždena, mrka lica. Čekaj… Jesam li danas možda najavio neki test pa zaboravio? Znam što je. Bit će da je neki od kolega već na prethodnom satu urlanje iz zbornice po principu spojenih posuda odlučio pretovariti u pedesetak ušiju u klupama ispred sebe pa je sada i njima već uljepšan dan.

Dok im prilazim, petljam po džepu pokušavajući pronaći ključ učionice. No krasno. Najbolje da sam ga zaboravio. Ma u zbornicu se sad ne vraćam pa makar održao sat tu na hodniku.

Najhrabriji mi se tiho obraća:

– Profesore, danas nekak niste baš dobre volje…?

Prenem se i pogledam ga. Tada mi svane. Kao da me netko otvorenim dlanom pljusnuo po potiljku. Mrzovoljni su i uplašeni upravo zato što su do maločas mene gledali kako im prilazim sav natmuren i namrgođen. Njihova su lica, jedno do drugoga, upravo zrcalni odrazi izraza na mojem licu. Od same te spoznaje kroz usta mi silovito izlijeće kratak izdah olakšanja koji mi usne rasteže u osmijeh.

– Ko, ja? Ma kaj god. Ja sam uvijek dobre volje. Pogotovo sad kad vidim vas, jer sam apsoštrumfno siguran da ćete me danas opet zadiviti svojim znanjem.

– Ooonda ne bute baš dugo raspoloženi! – šeretski se smijuljeći, uz odmahivanje glavom, moj šlagvort spremno dočekuje drugi.

Krajičkom oka vidim da na licima oko mene polako bljeskaju osmijesi, jedan po jedan, baš poput krijesnica u sumrak. Treba im tako malo da se opuste. Pogledavaju se i uzimaju svoje torbe i ruksake. Konačno pronalazim ključ i širom otvaram vrata učionice.

– Ajmo, vojsko! Upadajte u rovove! I dajte se, molim lijepo, malo uozbiljite. Ulazimo u engleski teritorij, a dobro znate da su oni tam svi kiseli ko paradajzi!

Moja ogledalca i ja ulazimo u razred zajedno se smijući. Dobro je.

-Goran Novosel